Imao sam, nekad davno…

Imao sam, nekad davno, nadanje maleno,

al' šta vredi, dosta brzo posta izgubljeno,

pa u tome čim se bavim sebi svoj svet gradim,

da bi mogao preživet svoja posla radim…

 

Reč mi posta utočište, u njoj mogu biti,

u njoj mogu samog sebe sebi dozvoliti,

retki su što stvarno znaju moje reči čuti,

dok se glupost neka opšta zbog njih samo ljuti…

 

Mnogi bi da uče, muče, o tom gde sam bio,

tamo gde sam dostignuća neka ostvario,

dok svi oni nisu makli da bi stigli tamo,

glupost božja, ubitačna, »možemo sve znamo«…

 

Mogu stić u jezgru tvoju, pa u njoj da šaram,

da te činim, da te menjam, da te novim stvaram,

al' šta vredi, dok me uče prošla me ta želja,

kad je glupost u daljini, može bit' veselja…

 

Imao sam, nekad davno, nadanje maleno,

nije dobro na tom svetu razumom, pošteno,

glupost može sve da čini, kroz vremena hara,

nije lako čovek biti istina je stara…