Dan za danom…

Svakog jutra, priča ista:

najpre kerovi i mačke,

da nahranim, pomilujem

(usput bogu boga psujem

jer mi sve je naopačke,

pa mi život baš ne blista),

kafu skuvam, zamiriše,

i već mi se nešto piše…

 

Onda – kako krene, krene:

nikad nikoga ne teram,

pa ni svoja jadna slova

(znam, baš lud sam neki čova,

kažem tako kako smjeram,

laži su mi zabranjene),

pa gde teče, neka teče,

dan mi prođe, dođe veče…

 

Dok u veče tama krene:

ja još kuckam, misli 'vatam,

a one se dobro množe

(tu baš ništa se ne može,

očigledno teško shvatam,

nije misao za mene),

vreme beži, selo spava,

a u mene puna glava…

 

Svaku noć ko iz početka:

najpre kerovi i mačke,

da ih smestim gde ko spava;

pa se ondak bog svrstava,

dve, tri reči, nedugačke;

pa, bez svakog izuzetka,

jednu, barem, da zapalim,

čitav dan u miru svarim…

 

Svakog jutra – ista priča.

Svakog dana – isto kreće.

Neće drukčije ni veče.

Ista noć, i isti čiča.

Samo, to svu istost kvari:

čiča dan za danom stari…