Kad ni pesme nema…

Nema pesme, nema vina,

noć je legla, nema sna,

prokleta mi je sudbina,

saterala me do dna,

da mi je bar vina piti,

na dnu čaše leži spas,

na njem može umoriti

tužnog se života glas…

 

Nema pesme, nema vina,

nema spokoja, nit sna,

samo prokleta tišina,

u njoj sećanja su sva,

da mi je bar pesmom poći

tamo gde je neba kraj,

pa da probudi u noći

najsitnije zvezde sjaj…

 

Nema pesme, nema nade,

život mi je svu ukrade,

nema vina, žeđ golema,

samo tuga vašar sprema,

nema boga da mi ruku pruži…

 

nema zvezda, nema neba,

samo ono šta ne treba,

nema sutra, osta juče,

noć se kao crevo vuče

želeć moju tugu da produži…