Sanjao sam…

Sanjao sam… jedna zvezda, zlatnija od zlata,

mogao bi da je prodam bar za sto dukata,

al' bez nje bi tama noči

izgubila svoje oči,

dok bi pesma ostala bez reči…

 

Sanjao sam… jedna duša, dublja i od neba,

baš onakva kakva srcu tužnom mome treba,

ruke širi, osmeh nudi,

da mi neku nadu budi,

pre no što iz sna će mi uteći…

 

Nema meni druge kuće

dok mi život kljuse vuče,

nego neba polja i livade,

nema druge mi miline

od te stare violine,

davno život čitav mi ukrade…

 

Sanjao sam… mirišljavo neko silno cveće,

koje putem sunca zalud neprestano kreće,

tamo gde bi htelo ići

nikad, nikad neće stići,

gde se rodi tamo i uvene…

 

Sanjao sam… potok neki, priča svoje priče,

sanjao sam kako meni neko jutro sviće,

koje bi sa manje muke

bolje išlo mi od ruke,

da u zaborav mi tuga krene…

 

Nema meni druge kuće

dok mi život kljuse vuče,

nego neba polja i livade,

prijateljica jedina

moja draga violina,

večiti mi put do neke nade…

 

Jesam Cigan, šta mi fali,

bogovi su krv mi dali

koja može u nebo da leti,

nemam vina, nemam hleba,

ali imam šta mi treba

kad se violina pesme seti…