Kad sveneš…

Kad ostaneš bez krila,

kad ostaneš bez neba,

tad neka tamna sila

na svak tvoj korak vreba,

ko senka svud te prati

i kao da se nada

da može da te skrati,

do kraja da te svlada…

 

Bez sunca koje greje,

bez oka koje brine,

život se teško smeje,

a baš olako gine,

dok tamna sila žudi,

njoj je za sebe stalo,

pa razara ti grudi,

i uvek joj je malo…

 

Kad ostaneš bez neba,

bez sunca, zvezda sjaja,

tad samo malo treba,

pa stigo si do kraja,

i ako opet kreneš,

a krenuti ti treba…

e, jednom kada sveneš,

nema ti više hleba!