Vodenica moja…

Imao sam neke želje, na početku puta,

ali kamen samo drobi, samo melje, guta,

vodenica mi je kriva, nikad ne prestaje,

dok ne zdrobi, dok ne smelje, u prašinu daje…

 

Imao sam neke snove, za njima sam smeo,

ali kamen zbog tih snova nije stati hteo,

čak štaviše, njemu nije nimalo do neba,

njemu samo to da drobi, i da smelje treba…

 

Korakom sam svakim manje zvezda brojat mogo,

dok kamenja kolko želiš, uvek, svuda mnogo,

svaki korak oduzeo, svaki korak više pati,

vodenica samo drobi, i ništa ne vrati…

 

Imao sam neke želje, proguta ih tama,

umesto mi snova osta vazduh u rukama,

zvezde oblaci su tamni progutali, oterali,

a put – malko još pa da usfali…

 

Kad bi opet, ja bi isto, drugo ne privlači,

nema puta ako na njem baš ništa ne znači,

nema neba, nema zvezda, pa da njima korak luta,

mada – vodenica sve proguta…

 

Ali šta ću, šta je to je, nema meni druge,

imam barem pesmu svoju, pored neke tuge,

vodenica još me drži, kamen se okreće,

dok ne zdrobi sve do kraja, nikad stati neće…