Čovek svojim putem treba…

Nema puta s' kojeg ne možeš da skreneš,

nema puta na kom ne bi mog'o stati,

da se pitaš dali putem samo veneš,

il' bi, možda, mogao sa njega dati…

 

Nema puta za čoveka da tek kreće,

da ne traži, da ne sudi, da ne bira,

nije život samo sunce, samo cveće,

put ka Lepom nikad neda nekog mira…

 

A u laži toga Lepog ne mož' biti,

nije laž da osmeh rađa, srce greje,

sve šta može, to je hladiti, ubiti,

nema cveta gde ledeno samo veje…

 

Samo blato, tamo gde ide baš svako,

niti travke da bi mogla da zeleni,

jeste, može se bez pitanja, i lako,

al' svi koraci unapred izgubljeni…

 

Oni stižu do imeća, nekog blaga,

čak do sreće, koja sreći nalik nije,

meni moja staza teška je, al' draga,

budi zvezde dokle neprestano bije…

 

Svaki čovek svojim putem ići treba,

nikad skrenut tamo gde se krdo množi,

samo tako stići će do nekog neba,

samo tako ostat u čoveka koži!