Lud dobrotom u svet kreće…

Kada život priču piše,

kada slaže sve po redu,

neku sliku, mutnu, bledu,

nikad više, nikad više…

 

Lepoga, to šta je bilo,

ostaje za sitnu čašu,

dok do kraja puni flašu

onim što se gadno zbilo…

 

Nikad više, nikad više.

Što bi sebe da raskućim,

pa da patim, da se mučim,

da još crnije se piše?!

 

Ko da nije dosta pakla,

ko da nije dosta muke,

pa da nudim svoje ruke

kako bi ih neman takla?!

 

Nikad više, nikad više.

Imao sam sunca oka,

neba čista, i duboka,

a sad oblaci, i kiše!

 

Tako život meni piše!

Lud dobrotom u svet kreće,

da je bacaju u smeće!

Nikad više, nikad više.

 

Gadosti mi u vrh glave!

Dosta prevara, i laži!

Maska kod mene ne važi,

tražim duše čiste, prave!

 

Nikad više, nikad više!

Ako nema zvezde s neba,

ništa s poda mi ne treba,

meni govno ne miriše!