Evo mene…

Evo mene, jašem konja svoga,

ne valja mu nešto leva noga,

svak bi sad sa desne strane

u svoj život nov da stane,

pa baš psujem mnogo oko toga…

 

Ne valja kad vetrina zaduva,

niko smeće ne može da čuva,

a kad menjaš svoje lice

odaješ lik propalice,

voli govno i poslednja muva…

 

Evo mene, navek takav bio,

nikada za drugima se krio,

a da prostiš u dupeta

meni zalaziti šteta,

nisam tamo ništa izgubio…

 

Ne valja kad reka blata teče,

nikad smrad izgubiti se neće,

istina će koštat skupo,

nema sreće gde je glupo,

gde iz štale u salon se kreće…

 

Evo mene na moga konjića,

ostala do kraja mi još sića,

njihove su vetrenjače

bogami od mene jače,

biće reka ali ne od pića…

 

Al' na sreću Zemlja je okrugla,

nema spasu nijednoga ugla,

pa u svemira praznini

naći će se u tišini,

dosta vala bi' će joj tog rugla…

 

Evo mene, jašem konja svoga,

već polako umoran pa stoga

negde ću se navek skriti,

gde mi neće nikog biti,

nit đavola niti njinog boga!