Nije meni više mene…

Već tri dana kako sebi tražim nekog mira,

jedan kutak u kom niko neće da me dira,

nešto trave i drveća,

mirisnoga šumskog cveća,

frtalj neba

kolko treba

da pod njime umorna mi duša spava…

 

Sporo kreće kad se neće, kada svako tera,

kada preti da ošteti, pušta ljutog kera,

ali ja bi samo mira,

pa da potoćić mi svira,

frtalj neba

kolko treba

da pod njime umorna mi duša spava…

 

Još i Mesec uvek kreće da mi korak prati,

nije mi ga ni za časak negde oterati,

nije meni više mene

pa da množi me u sjene,

samo neba

kolko treba

da pod njime umorna mi duša spava…