O, Armstrong…

O, Armstrong (o Lui, Lui),

Armstrong (o Lui, Lui),

nema bome od tvog rapavijeg glasa,

o, Armstrong (o Lui, Lui),

Armstrong (o Lui, Lui),

niti pesme tvojoj pesmi ravnog stasa…

 

O, Armstrong (o Lui, Lui),

Armstrong (o Lui, Lui),

neka današnji svi naglavačke dube,

o, Armstrong (o Lui, Lui),

Armstrong (o Lui, Lui),

nema njima zvuka tvoje silne trube…

 

Kada si sve iz petnih žila

u nebo pustio svoj džez,

ko da se čarolija zbila,

sve zvezde krenule na ples,

i nema trube koja jače

ume da smeje se i plače,

da stvori duše urnebes…

 

Znao si osmeh budit danu,

dok note slao si u kas,

bila ti muzika na dlanu,

i njom si vrteo sve nas,

još uvek nema trube bolje,

u njenom grlu lepše volje,

bio si pravi gorostas…

 

 

Malo za hec… če sem že Greti Garbo nekaj zapisal, in, pred časom, Luki, pa še krepko prej Šmitu, Pavčku, Menartu… čemu tudi Sačmu ne bi… melodijo, po kateri je zapisano, bom pa zase zadržal.