Nisam, brate, stoka neka…

Stigoh maltene do kraja

neke tužne svoje priče,

pune jada i belaja,

ko što čoveku doliče,

kada svojim putem kreće,

smerom nekog boljeg sveta,

dok u svinjcu neće cveće

nikad da procveta…

 

Stišale su sve se želje,

oteralo mi sve snove,

zaboravih na veselje,

nema neke snage nove,

gdegod krenuh govno čeka,

od onih što sebi žude,

dok sve ređe, izdaleka

misli bog na ljude…

 

Nisam, brate, stoka neka,

rodili me za čoveka,

pa su dali kičmu mi i lice,

mada praktično to nije,

gde za maskom smrad se krije,

nema lica, neg samo guzice…

 

Šta ću sada, nazad nema,

a i da je nema volje,

svaki korak isto sprema,

nikad neće biti bolje,

nije brate da u blato

bacaš bisere sa neba,

bezdušno je i sakato,

nema od njeg hleba…

 

Ali neka, neka bude

kao pre bar malo sreće,

pa da sebi nađem ljude,

a sve ostalo u smeće,

ništa mi bre nužno nije

osim da na korak gledam,

nek mi tama sve prekrije

al se smradu ne dam…

 

Nisam, brate, stoka neka,

rodili me za čoveka,

pa su dali kičmu mi i lice,

mada praktično to nije,

gde za maskom smrad se krije,

nema lica, neg samo guzice…