Za zvezde svoje…

Kad u nekom tužnom danu

ptica ostane bez neba…

da mi nađe se u dlanu,

pa da ima šta joj treba

da se smiri, da izdiše

sve do onog ništa više…

Možda bi joj, barem malo,

lakše bilo tamo stići

gde je vreme svemu stalo,

i na tamu život liči…

 

Kad ti duša puna jada,

pa joj zračka sunca nema…

čak i moćno stablo pada

kad je tuga pregolema,

iako bi, nije znati,

moglo tugu da odpati,

kad bi malo bar topline

svanulo mu s neba plava…

da se još za korak vine

dalje od svog zaborava…

 

Nema ptice, stabla nema

kada nebo se ugasi,

nema sreće, negde drema,

nema nade, pa da spasi,

nema ničeg što bi znati

moglo neku snagu dati…

Čekam, za sve zvezde svoje,

šakom prepunom topline,

očima što pesme boje,

dušom što za njima gine…

 

Čekam. Možda mogu još im biti,

možda mogu još im dati,

možda mogu učiniti

da još jače krenu sjati…