Dan kao dan…

Dan kao dan, kada Sunca mi nema…

Otišlo tamo, na drugi kraj sveta,

osta tišina, neka prokleta,

do dna duboka, do neba golema.

 

Dan kao dan. Samo misli što kreću,

ko zna gde stići jadne bi htele,

šta bi poželele kada bi smele

do želja letet u svinjcu, u smeću…

 

Dan kao dan. U svetu dobrote,

od koje nema za nokat crnine,

pa i to malo je zato da gine,

da ju požderu, da bolje se kote…

 

Dan kao dan. Ne brojim ih više,

dok proklinjem sebe što srca sam luda

činio dobro, i stvarao čuda

zato da govno još više miriše!

 

Dan kao dan, u svetu od laži,

u svetu gde maske ne mogu smrad kriti…

šta bi mi sutra, šta bi mi biti

tamo gde svinjac je ono šta važi?!

 

Sunca mi nema, ode od mene.

Nečujno srce u bolu treperi.

Neka su proklete lažljive zveri,

nek sve do pakla im bezdušnost krene!