Šta volim?!

Volim… ma tako ću ti reći,

da bude jasno, sasvim, do kraja:

volim u čistom na počinak leći,

daleko, još dalje od silnih aždaja,

što kreću da smradom, i prljavih ruku,

sve lepo i dobro dotuku!

 

Volim… pa volim čoveka,

toploga srca i duše duboke!

U njemu vidim nadanja neka

za svet bez halapljive stoke.

Obraza jednog, koji mu važi,

pa ga ne prlja u laži!

 

Volim… volim sunce. I zvezdano polje.

Volim kad jutrom trava miriše.

Volim kad ptice su nebeske volje

pa njihova pesma i tugu zanjiše…

Volim kad grana u proleće cveta,

i priče mora, i miris leta.

 

I volim… oko, ko bunar bistrine,

meko, da pogled u njemu se mazi,

pa da ponese u neke visine,

po sreće plavetila čudesnoj stazi,

i da u zagrljaj, ko u bajci tone,

čak tamo, na kraj vasione…