Mogo bi da pevam, ali mi pevat nije…

Mislio sam, nekada, budala,

da ću sa čovekom živet moći,

al je život opaka tek šala

koja vremenom otvara oči…

 

U vodurini, gde žabe smrade,

pastrmka do zadovoljstva neće,

dok se žabe svojim smradom slade,

pastrmki već opstat je umeće…

 

Mislio sam, nekad, u slepoti,

da se dobro samo dobrim vraća,

al šta vredi, gubi u lepoti

svaka laž, kad život sme da shvaća…

 

Nema bre čoveka od sitniša više,

životinjske nravi u poplavi blata,

pa se onaj sutra jako crno piše,

vremena će opet bit rogata…

 

Nema bre čoveka ni za sunca nade,

gonovi su ono koje štetu pravi,

na jeziku pošten, a u delu krade,

u dupetu srce, a tama u glavi…

 

Mislio sam, nekada, budala,

da ću sa čovekom živet moći…

svet sve više smrdljiva je štala,

a ja čekam da iz nje ću poći.