Imao sam nekad davno…

Imao sam nekad davno

polje poput neba,

kao vojvođansko ravno,

baš kako i treba…

Na njemu su zvezde cvale,

zlatne, punog sjaja,

sjale, sjale, al su pale

do svog jadnog kraja…

 

Neću više zvezde sjati,

neću više zemlji dati

da im bude na kraj puta,

pa da ih proguta…

  

Imao sam, davno beše,

pesmu svih pesama,

od onih što tugu teše,

kad krene da slama...

Nestale joj ruke, oči,

nestalo joj lice,

nikad više neće doći

do moje ravnice…

 

Neću više pesmu zvati,

neću više da se pati,

nek tišinom korak luta

bolom moga puta…

 

Imao sam, ej bre, dane

šarenoga cveća,

od njeg ništa ne ostane,

napusti me sreća…

Baš do kraja sve je svelo,

prazno u rukama,

sve je svelo, izgorelo,

osta hladna tama…

 

Neću više mirisati,

neću više cveću dati,

da namami, osakati

i nikad ne vrati…