Dok kiša pada…

Kiša. Nebo plače.

Golema tuga mu u duši,

pa ko da želi da uguši

samo steže, sve jače, i jače…

Kiša. Nebo svelo.

Zar ubiše i njemu snove,

i nesta snage mu za nove,

pa ne bi mu se živet htelo?!

Kiša. Nebo boli.

Zar i njemu prazna tama

koja svako dobro slama

otera ono šta voli?!

 

I dok pada kiša, lije…

Sunce neće mi u oči,

ni za tren, nikada doći,

nije više mu da sije.