Jutros mi pade u misli Đorđe Balašević, i eto, sad slušam niz njegovih pesama, a oči mi se orosile. Pa reših da napišem nekoliko redaka o njemu, pogotovo zato jer postoji nemalo onih koji ga pljuju. I imaju zbog čega to da rade. Ali, najpre, izvinjenje, zbog svih mogućih grešaka, koje ću učiniti pisući taj tekst. Gramatičkih grešaka, naravno, pošto inače neću u ničemu (po)grešiti. A da sam baš najbolji u srpskom, nisam – taj jezik naučio sam onako, usput, i trudim se, kol'ko tol'ko, baratat njime…
Odma' treba da istaknem dve stvari. Prva je ta, da u svakom narodu postoje oni »pravi«, i oni »nepravi«. A druga: ne samo da poštujem Balaševića, nego ga i volim i dišem sa njim! Ajmo sad dalje…
Nema naroda, pa to važi i za Srbe, koji ne bi bio »nebeski«. Znači da je dovoljno šupalj, zbog toga i vazdušan, pa može s lakoćom da se svrstava tamo, gde, zvanično – ničega nema. I u svakom narodu najvažniji su oni »pravi«, koji imaju svoje svete planine i polja, svete potoke i česme, čak im i jezik pretstavlja takvu svetinju, da ga nikako ne žele savlađivati. I za te »prave« važi, da su uvek na pravom putu, pa nek taj put kreće levo ili desno, većinom čak unazad, oni skaću, kao žrebe pred rudu, tamo, gde treba da se skače. A bogami i ruda im je iz tvrdog materiala…
Ti »pravi« jako su širokogrudi. Oni znaju, da »svakoga treba voleti i poštovati«, mada ne vole i ne poštuju nikoga, osim sebe, naravno, i one, koji su nalik na njih. A pre svega – ti »pravi« jako su sposobni i kreativni, a ta njihova sposobna kreativnost vidi se maltene na svakom koraku savremenog, tobože demokratskog Sveta…
Đole nije »pravi«. Nit Srbin, nit čovek. za te, »prave«. Da je veštački, nije – nije na dugmad, da ga teraju čas 'vamo čas onamo, ne treba ga podmazivat da bi mogao da funkcioniše, nije programiran da bi ponavljao jedno te isto, a pre svega ono šta bez-mozga-postojeći ponavljaju… Znači, ako nije nit »pravi« nit veštački, on može biti samo – »nepravi«!
Da, ima i takvih, o njima govori istorija Čoveka, kad pominje razna imena, koja nisu bila na liniji, od Galilea dalje. I osnovna karakteristika tih »nepravih« je u tome, da se od masa, znači od »pravih«, razlikuju po tome što imaju i glavu a i – kičmu. Iliti, ako ti je lepše čuti, obraz. To je ona stvar, koja u svim vremenima kvari prosek, i na sreću data je retkim pojedincima…
Đole je, opet, za razliku od »pravih«, konstruktivan. Kreativan. Sposoban. On može, doslovce iz sebe, čuda da stvara. Za razliku od svih tih »pravih«, koji umeju najbolje – da pljuju, po onima, naravno, koji su drukčiji od njih. Pa što više si drukčiji, to više imaš mokre tabane!
Kad bi Srbija imala hiljadu takvih, kakav je Đole, bila bi velika zemlja. Kad bi ih imala milion, bila bi svetska velesila. Po pitanju čovečnosti, naravno, po pitanju uma, i srca, i duše. Po pitanju BITI ČOVEK!
Poštujem i volim Balaševića, čak i dišem sa njime. I što više je »nepravi«, to više poena dobija kod mene. A to znači…
To znači, da, na žalost, ne mogu nit da poštujem, još manje da volim sve one, koji su – sitne, tako sitne duše, da ne vrede nit pogleda, a kamoli toliko slova, kol'ko sam ih ovde napisao.
Ni komentarjev:
Objavite komentar