Nekoč, kje so tisti časi, sem hodil po nekih festivalih, večdnevnih prireditvah, namenjenih poeziji za otroke. In imel srečo, da sem tako doživel, vsaj malo, a kljub temu (pre)lepo, tudi nekaj Crvenke, Banja Luke, Novega Sada...
Ob (po)misli na Crvenko, in festival Bulka (v prevodu: mak), ki ga je dolga leta vodil (dokler ga niso "demokratično" odpikali) pesnik Tode Nikoletić, se mi je zapisalo sledeče:
Nekad u Crvenki
Još se sećam prvog dana, prestala je kiša,
sunce obasjalo put mi u gradić slatkiša,
ponele nas sa svih strana rimovanja vode,
do vodenice u kojoj na nas čeka – Tode…
Dolazio sam par puta, uvek lepo beše,
sred ravnice, gde se vetar o kukuruz češe,
disao sam punih pljuća, skupljao užitke,
dok ne svrše celu priču vode mutne, plitke…
Što sam stariji, to teže neku pamet čujem,
al se zato lako ljutim, i još lakše psujem,
nema više, bre, slatkiša, sve se priče svode
na to da smo najebali, i to dobro, Tode!
Ni komentarjev:
Objavite komentar