Jednom,
davno, još davnije, ja sam bio buva,
takva buva
što se verno drži svoga pseta,
voleo
sam topla leta, sunčana i suva,
nema
buve kojoj krzno u vrućini smeta…
Moje
pseto beše glavno barem u tri sela,
bole ga
za javno mnenje, ravno mu do neba,
svaka
bi poštena buva baš za njega htela,
al ga
zadržah na kratko, taman kako treba…
Šetali
smo tamo amo, dobro pili, jeli,
jaki mogu
preko svega, pa i preko ruba,
ma,
bilo nam je taman tako kako buva želi,
ima argumenata
žestokih u oštrini zuba…
Oko nas
bi uvek gužva, gusta kao tama,
svi se
guraše duboko psetu ispod repa,
oni bi,
kada bi smeli, hteli svi sa nama,
nema
kera kome koska, čak i tuđa, smeta…
Uz mog
džukca i ja stigoh pravo u elite,
imao sam
udvarača bezbroj, pa i više,
svi bi
oni preko mene za svoje profite,
svaka
glad poštenje opšte sa lakoćom briše…
Beše
lepo, nekad, davno, u ona vremena,
ali šta
ću, sada vlada demokratsko stanje,
svaka
buva danas želi biti uvažena,
a za
ždranje džukelama manje i sve manje…
Ni komentarjev:
Objavite komentar