Sa planete Nikadbilonije

Leteo sam, jednom, davno, na čudnu planetu,

ona živi baš daleko, u nekom drugom svetu,

nećeš verovati, brale, svi se priči čude,

ali tamo ja sam sreo – istinite ljude!

 

Nije bilo gmizavaca koji stalno gmižu,

samo zato da se hrane, dok dupeta ližu,

ma, nije bilo ni dupeta, lako mogu kaz'ti,

baš su čudni jer ne znaju živeti bez časti!

 

Šetao sam ulicama, divio se danu,

trudio sam se, žestoko, da im nađem manu,

ali nigde nit barabe nit barem lažova,

svako jedan obraz nosi i poštuje slova!

 

Nema onih što bi hteli više neg što znaju,

niti onih koji jedva, preko volje daju,

dlan u dlanu, svuda sloga, zajedno sve rade,

zajedno kad im je teško, zajedno se slade…

 

Nema zavisti, nit mržnje, svako svakog sluša,

šta je dobro to se bira, da se barem kuša,

tamo nema crno – belo, svaka boja vredi,

i zbog razlika u njima niko se ne jedi…

 

Nema moga – tvoga boga, važi im Lepota,

pesniku je tamo lako, dok se stihom mota,

dok se mota, reči bira, osećanja budi,

malo smeha, malo suza, sve to čisti grudi…

 

Da, da, leteo sam, jednom davno, na čudnu planetu,

pa se vratih opet vamo, na golemu štetu,

gde ne volim to šta gledam, svuda vidim smeće,

šta ću kada život samo maštajući neće?!