Plovio je mornar nebom

Jedan mornar usred žita smirio je snove,

plovio je nebom plavim, budio je ptice,

nestalo mu sunca, snage, za puteve neke nove,

da prošeta želje skitalice…

 

Čak i vetrovi su stali, začas, u tišinu,

suza može da poteče kada se ne briše,

nikad više svojim brodom neće mornar na pučinu,

da na njoj u pesmama se njiše…

 

Plovio je mornar nebom u zvezdano jato,

sve  do tamo dokle drugi teško mogu stići,

skupljao je kapi rose, iz njih napravio zlato,

nikad više neće jedra dići…