Na jastuku mekom…

Na jastuku mekom vreme stalo,

isčezli do kraja svi su snovi,

s grane umorno je lišće palo,

tama hladna nekim nebom plovi…

 

Niti tračak sunca da se budi,

nema svetla koje nade plete,

ko bez vetra trave stale grudi,

neće krila više da polete…

 

U dodiru nekad toplo beše,

a sad kao i da ne postoji,

kažu kako kapi tugu teše,

moje oko više ih ne broji…

 

Na jastuku mekom vreme stalo,

nikad više koracima puta,

sve šta osta postalo je malo,

dok kroz svemir bolno čežnja luta…