Kad bi…

Kad bi mrav kao slon smeo da poraste,

krenuo bi čitav svet dići na ramena,

kad bi žabe kreketuše mogle kao laste,

u Africi bi se grele kroz hladna vremena…

Kad bi crno belo bilo, kao preko dana,

ne bi zvezde mogle sjati, postale bi neme,

kad bi čokolada bila najzdravija hrana,

ručak nikad ne bi mogo stvarati probleme…

Kad bi hladno otoplilo, ne bi zime bilo,

sneg ne voli da se sunča, previše mu vruće,

kad u danas ne bi najpre jutro izronilo,

ne bi bilo niti sutra, ostalo bi juče…

 

Kad bi, kad bi, ali neće, sve po nekom planu,

na svom mestu stvari stoje, tako kako treba,

tuzi suze a radosti volju nasmejanu,

čokolada za večeru, ali iznad hleba…

Kad bi, kad bi, kad porasteš ti ćeš nešto novo,

al si sad još uvek mali, skraćena ti prava,

možda nekad izmisliti drukčije ćeš slovo,

ali sada kraj je priče – vreme da se spava!