Sve od pamtiveka…

Dugo već, od pamtiveka,

biva tuga za čoveka

kad mu krene preko glave

ono šta guzice prave!

 

Posta čoveku s vremenom jasno

(ruku na srce – podosta kasno!)

kakve probleme govno mu stvara:

sve šta je zdravo razara!

 

Razvuče cevi, baš u daljine,

da grdno govno sa glave skine,

nema životu sa govnom sreće,

jer sunce gasiti kreće!

 

I tako svetom red neki svane,

čovek u centru, govno sa strane,

al govno neće: Prava mi krate,

ja hoću u demokrate!

 

I tako mudra saznanja neka

proguta silnih govana reka,

u govnima život samo gine,

u tri krasne materine!

 

Jeste, već od pamtiveka

biva tuga za čoveka,

ne postoji to umeće

da iz govna pravi cveće!

 

A i fizika dosta je kriva

jer po inerciji sve se zbiva,

pa i za govna pravila važe,

da im je manje gnjavaže!

 

Pa tako…

 

Ne može govno iz svoje kože,

pa se govna u govnima množe,

jer nema za govno većeg jada

no što je – odsustvo smrada!

 

Ne može govno ni lepo biti,

istine čistog izvora piti,

čisto mu smeta, ime mu kalja,

pa zato govnu ne valja!

 

I tako došla čudna vremena,

tobože dobra, i savremena,

u njima gase zvezde se s neba,

govnima nebo ne treba!

 

Bi će još lepše, do tamnog kraja,

u kom će govno ostat bez jaja,

pa neće moći živeti stanja

vlastitog, bogami, sranja!

 

Jeste, već od pamtiveka

govno – tuga za čoveka!