Kad
kazaljke bi malo stale,
da odmorim
svoj put,
dodobra
su me dosad slale,
i
pratile me svud,
k'o da
ne znaju šta me čeka,
k'o da
ja nisam taj
što
potroši svak dan svog veka,
da
stig'o bi na kraj…
Kad
kazaljke bi malo stale,
za tren,
il', možda, dva,
a
stale, jadne, bi, kad znale
bi to
šta želim ja,
u
šumici, baš pored vira,
bi
moglo sporije,
dok
potok svoje pesme svira
i ružno
nestaje…
Al' ne
znaju, al' ne znaju,
njima ide
samo krug,
od
početka, prema kraju,
boli ih
za drugo sve…
Samo
vrte neko vreme,
koje meni
nije drug,
iste
priče, iste šeme,
a
trenutak nestaje…
Ni komentarjev:
Objavite komentar