Rose kap

U kapi rose jedne priče kraj,

polako traži nepovrat,

kao da boli sunca zagrljaj,

toplina, koju želi dat…

Na travi s neba jedna suza tek,

jedan plamičak, bled i plah,

za njega minut kao čitav vek,

jer sporo teče gde je strah…

Svaka suza, koja gorka krene,

sobom nosi delić neba svog,

pa u suzama to nebo vene,

dok ne stigne kraj…

Znam te, roso, nalik si na mene,

više meni nema neba mog,

ostale mi samo uspomene,

prazan njihov sjaj…