Kamenkuća

Uz kamen kamen leži,

otkada stoji svet,

sa njega svako beži,

k'o ptica u svoj let,

al' stara kamenkuća

još diše, još je tu,

u njoj su mnogi cvali,

u njoj su mnogi pali,

odlutali u snu…

I maslina kraj kuće

za vekom broji vek,

k'o da je bilo juče,

a proš'o život tek,

sa grana sve do neba

je dopirao glas,

veselja raspevana,

iz nekih mladih dana,

od nekih prošlih nas…

Stara kamenkuća svoje srce daje,

svakom ko u njoj dočeka novi dan,

više daje, više ima, duže traje,

u njoj nikad nisi izgubljen i sam…

Stara kamenkuća svoje ruke širi,

uvek topao je njezin zagrljaj,

i u njemu duša može da se smiri,

da pronađe, na posletku, i svoj kraj…