Već
jutro sviće, al' je dan daleko,
ne bi
više ček'o, tera me na put,
dugo me
vuče, sve od jutra juče,
narav
mi je brza, znatiželjna ćud…
Veselja
biće, dosta, i popreko,
gdegod se
zatek'o, bilo ga je svud,
a izza mene
silne uspomene,
pa da
ne krenem, bio bi baš lud!
Žene i
vino, svuda mi je fino,
nebo me
vodi, uspava me noć,
prava
milina moja violina,
i bez
nje nikud ne bi mog'o poć…
Kazaljke
stare svitanje razvlače,
nervoza
skače, jedva čekam tren
da od
miline duša mi zaplače,
kad
opet teši zagrljaj me njen…
Kad
život teče, neka barem peva,
od prvog
dana sve je bliži kraj,
pa
svaka žena može biti meni draga,
sve
bolje prija kad se lepo sneva,
i kad u
njenim očima je sjaj,
uvek je
neka ispred mene, a bezbroj straga…
Ni komentarjev:
Objavite komentar