Teče reka, odlazi…

Teče reka, odlazi, da se negde izgubi,

kao suza što iz oka senku bola odnosi,

možda nađe sebi mir, svojoj tuzi neki kraj,

da bar malo manje boli dok ugasi se njen sjaj…

 

Svaka suza negde mre, i sa njome delić sna,

sunce već je davno palo, a bez njega ničega,

nema zvezda, nema snage, hladna tama guta sve,

teče reka i sa njome snovi neki odlaze…

 

Teče reka, neka je, možda stiša joj se glas,

neka suza sebi nađe malo mira, nek svoj spas,

ali duša neće stati, samo gasi joj se plam,

teče reka, teče suza, i u bolu svaki dan…

 

Guta praznina, kad se ruši, kada nada umire,

steže i razara u duši, ptice u tamu odlaze,

nema ni jutra, nema sutra, nema želje, svemu kraj,

samo još reka, samo suze, i u bolu njihov sjaj… 

 

In sem celo nek star, prastar diktafon usposobil, pa, bojda, osnutek melodije zapisal na trak, za takrat, ko bom, če sploh bom, skušal to, kar se mi je zapisalo, tudi v drugačni neki podobi »na svetlo dneva dati«. Ko bom, če sploh bom, ker…