U okviru toga šta nazivamo čovečanstvo, žive dva potpuno različita bića. Ona naizgled liče jedno na drugo, što je posledica međusobnog ukrštavanja, koje je trajalo barem pedeset hiljada godina, ali su suštinski gledano jedno drugom potpuno suprotstvo.
Absolutna većina je nerazumska, znači radi se o bićima, koja funkcionišu na temelju gonova, i među njima žive razumski pojedinci. Tu razliku danas je već moguće i materialno dokazati, na dva načina. Prvi: absolutna većina ima gen MCPH1, gen karakterističan tako za majmune, kao i za Neandertalca (čovekoliki majmun, potpuno gonsko biće), dok kod Čoveka, Homo Sapiensa taj gen ne postoji. Drugi: u "zrelije" doba (znači kod odraslih) moguće je primeniti konkretne razlike u izgledu čeonog ražnja, pre svega po njegovoj naboranosti (naboranost je znak upotrebe tog dela mozga), istog ražnja u kojem se nalazi pomenuti gen MCPH1, i ražnja, koji je, između ostalog, "zadužen" za abstraktno mišljenje. Da...
Postoje RAZLIČITI oblici (stepeni, načini...) mišljenja. Ono osnovno, koje je karakteristično za sva bića, koja misle (znači i za životinje i za Čoveka), je konkretno, praktično, neposredno uzročno-posledično mišljenje. I samo sa tim mišljenjem ispoljava se absolutna večina takozvanog čovečanstva, dok je za Čoveka karakteristično i ABSTRAKTNO mišljenje ( = sposobnost, da istovremeno, uz biti-svestan-realnosti odnosno činjenica, možeš, na posredan način, pretpostavljanjem, dolaziti do onih sadržaja, do kojih temeljno mišljenje ne može, a ti sadržaji su, na primer, zakoni prirode, pa i sama psiha)! I baš zbog tog abstraktnog mišljenja Čovek ima i sposobnost celovitog, kompleksnog mišljenja ( = logika iliti RAZUM), pomoću kojeg može da ne samo (svesno i dostižuć zadate ciljeve) "graditi budućnost", nego može i da pretpostavlja njeno "kretanje", preoblikovanje.
Postoji još jedna razlika, i ta se iskazuje u svesti - dok Čovek ima jednovitu (celovitu) svest, pa je u mogućnosti sve činjenice odjednom da "uzima u obzir", kod gonskih bića, znači i kod absolutne večine takozvanog čovečanstva, svest nije jednovita, nego je podeljena na pojedine, međusobno nepovezane prekate... zbog čega se ta absolutna većina i "okreće prema vetru", radikalno menja svoje stavove (i, posledično, radnje, skazivanja), a pre svega - pojma nema o tome, šta svojim iskazivanjima prouzrokuje!
Tu razliku, koju se može i materialno dokaz(iv)ati, može se uočiti i u okviru neurološkog proučavanja, bez svih pomagala u obliku nekih diagnostičnih sprava, služeći se temeljnim sredstvom LOGIKOM (ne, ne postoji više logika, kao što smatra opšte mnenje, postoji samo jedna jedina, ona prava, zvana RAZUM!) i alatom - rečju (govorom), pošto - na osnovu toga, šta pojedinac svojim rečima (bilo one izgovorene ili napisane) iznosi može se ustanavljati puno stvari, pre svega i ne/razumskost tog pojedinca. A, pošto smo već kod nerazumskosti...
Postoje dve osnovne vrste nerazumskosti. Prva je ona opšta, sasvim PRIRODNA, na koju se ne može uticati, ne može se je menjati (ne može se iz gonskog, nerazumskog bića napraviti razumsko, Čoveka)! Zato kod takve nerazumskosti i psihoterapija NE leči od psihičkih kvarova, nego samo "dresurom" pokušava da promeni navike, koje obolela osoba ispoljava, pa menja one štetne za, tobože, neštetne (dok uzrok psihičkog kvara, i sam kvar, i dalje ostaju u psihi obolelog).
Druga vrsta nerazumskosti deli se na dva dela. Prvi deo je onaj, koji je prouzrokovan nekim mehanskim kvarom (bilo zbog neke povrede, bilo zbog prirođenog kvara), i taj kvar isto je, većinom, neizlečiv. Može ga se, hemijskim sredstvima, samo držati u nekom prihvatljivom obliku, i usporavati napredovanje obolelosti. Dok, suprotno, postoji i nerazumskost RAZUMSKO rođenog bića, prouzrokovana delovanjem (opšte) okoline, na tog pojedinca, u dobu njegovog uzrasta. Da, nerazumska okolina ima svoja shvaćanja, ima svoje "istine", koje su, uzgred, daleko od pravih, i ta okolina želi prema svojoj spodobi da formira sav podmladak... dok taj podmladak, bilo zbog želje po bežanju od kazni, bilo zbog želje biti jednak drugima, podleže tom "vaspitnom" uticaju i zapada u stanje, da svoju razumskost poništava, natera je duboko u svoju podsvest, gde ne sme ni da diše...
Taj, drugi deo nerazumskog iskazivanja, de fakto JE IZLEČIV, ali samo tada, kad je moguće kod tog obolelog (a razumskog, po rođenju) bića pronaći barem jedno područje, na kojem to biće može razumsko da funkcioniše (da se ispoljava razumskošću).
Doživeo sam, čak i na vlastito iznenađenje, takve "transformacije", umem da utičem na psihu neke osobe, da je vodim (kroz razgovor, naravno, znači rečima, i isključivo na temelju logike = razuma) do toga, da SAMA (uz moju pomoć, naravno) dolazi do spoznaja, koje su potpuno drukčije od onih, u koje je to biće bilo naterano uticajem okoline. I kad dospe, to biće, do stvarno SVOJIH (ne prinuđenih!) spoznaja, onda OPET ZAŽIVI U SVOM ROĐENOM OBLIKU, kao razumsko biće, i onda, kao posve prirodna posledica, otpadaju i psihički kvarovi. Naravno, takvo lečenje može trajati i godinama (ako ti neko petnaest, dvadeset godina ubija u glavu neke svoje - gonske - "istine", onda samo zdravljenje ne može biti realizovano u par minuta, sati, dana, meseca... pogotovo ne kod zvaničnih terapeuta, sa po sat, dva, čak i pet rada sa pacientom nedeljno).
Znam, čudno, čak i ludo se čita to, šta sam zapisao, pogotovo svim onima, koji "znaju" da su u pravu, samo - otkad, pobogu, većina iskazuje pravo?! Od Galilea dalje, možda?!
Na kraju: izvinjavam se za sve moguće (gramatičke) greške. U nadanju, da mogu biti barem razumljiv - razumnim bićima, Ljudima. I samo još to: još ne tako dugo unazad važilo je kako planetu poseljuje Homo Sapiens. Ali je nauka morala da napravi korak unazad, pa sada ta tvrdnja ne važi više, nego - planetu poseljuje "savremen čovek"... a taj "čovek" je gonsko biće, znači NEčovek!
Ni komentarjev:
Objavite komentar