Ne znam
zašto, ali došao si mi u misli, maločas. I odma' sam krenuo da gledam ono šta
smo zajedno uradili, ja rečima, ti ilustracijama. Ono, šta većinom neće svetlo
dana da vidi…
Blago
tebi. Znam, možda se u najmanju ruku čudno čuje, možda i bezobrazno, mada – da,
blago tebi, ti im uteče, ja sam još uvek među njima! I još uvek mi je »lepo«,
da »lepše« bit' ne može…
Nisam
našao onu tvoju karikaturu, na kojoj si me nacrtao sedećeg na bubamarcu, perom
kao kopljem, i u borbi sa vetrenjačom. Jeste, takav je čitav moj život, borim
se nizašta, uzalud, sasvim uzalud. Štaviše, na svakom svom koraku ispadnem lud,
prava budala! Trebao bi drukčije, tako kao oni, mada – ni ti, a ni ja, nikada
nešto tako nismo »znali«, poštenije: nismo hteli! Biti njima slični,
ispoljavati se na načine, na koje se oni ispoljavaju. Mora, čoveče, taj svet i
drukčije slike videti…
A našao
sam sebe puža! Isto tvoja karikatura. Pa ajd, da nju objavim, kao nekakav znak
mojih osećanja prema tebi, koja su, još uvek, tu, u meni.
Ostao
si u meni, u mojim mislima, brate moj dobri!
Ni komentarjev:
Objavite komentar