Na stanici do kraja…

Stao sam u red na stanici do kraja,

gde tama suze briše, a vetar oči hladi,

da ispija dubinu, da ostaju bez sjaja,

da život, ko od šale, za delom delić vadi…

Stao sam u red, i nazad nikud nema,

dok napred nepoznato, štaviše sasvim strano,

pa ko da neka senka, baš jeziva, golema,

sa neba kandže pruža, sve bliže, polagano…

Stao sam u red, na kraju nema više,

u dušu spokoj stiže, i srce sme da spava,

i samo kamenslovo o nekoj priči piše,

dok nadanja, i snovi – sve postaje badava.