Beše to
pre nekoliko godina, kad mi je neko, jedan od srpskih pesnika, na osnovu mog
objašnjenja o tome, da nisam baš ne znam kako suveren na području srpskog
jezika, rek'o kako pričam srpski bolje od prosečnog Srbina, znači – bolje od
većine…
Dobro,
godi to čuti, priznajem, mada…
Mislim,
da sam i »malo« obrazovaniji, od tog prosečnog Srbina, a pre svega uveren sam,
ne samo da tako mislim, da imam i »malko« više, u svojoj glavi, negoli taj,
prosečan, ima u svojoj.
Kad bi
se na tome završilo, možda, šta znam… Ali se nije. Naime – jezik mi nije dao
mira, pa sam, na krilima onog bolje-od-prosečnog, izneo svoje, posve
subjektivno, dakako, mišljenje, rekavši da koliko ja poznajem srpsku poeziju
vidim, da umem i bolje da (na)pišem, nego što je to dato ponekim od njihovih
pesnika. I naravno te reči nisu ispale »simpatične«…
Imam
naviku, pa kažem ono šta mislim. U lice, odnosno u oči. I mnogima se, baš zbog
toga, ne sviđam, i toga sam svestan. Ali – za mnoge nikada nisam mario, pa im
vračam, istom merom, ljubav za ljubav…
Kažu,
svuda tako kažu, kako je istina od posebnog značenja, ali kad je čuju, pogotovo
tada kada o njima priča… već Platon je rekao, da narod nikoga više ne mrzi od
onoga, koji – govori istinu!
Evo,
malo šale radi, odlučih, da tu, na svojim stranicama, i u prozi dam malko mesta
srpskom jeziku. A ti kako ti bilo, il' čitaj, i ne razumevaj, ili ne čitaj, i
isto će ti biti.
Ni komentarjev:
Objavite komentar