Buvlja

Na ovom svetu siluje sila,

sve što je jače grubosti grubi,

al' tu i tamo čudesna vila

okrene priču, pa jači gubi…

 

Bilo to jednom, nekad, daleko,

u nekoj džungli, na dohvat snova,

tigar u zasedi ručak je ček'o,

dok ja za pesmu sam tražio slova…

 

Glad mu ogladnela, grdne su muke

kada u želudcu počne da krči,

valjda će nešto da padne u ruke,

neki festfud koji sporije trči…

 

Paslo se rogato, repato jelo,

sve dobrog sluha i brzog refleksa,

pa zverki nije se najbolje htelo

trčati zalud do sporog kompleksa…

 

Ček'o u zasedi, crnog li dana,

prošlo je svašta, čak i dva, tri slona,

on bi i surlu, al' opasna hrana,

zaboli, brate, kad zgazi te tona!

 

Čula se pesma, iz krošanja, ptica,

i njih bi mog'o, pogotovo batke,

davno je shvatio, život – krivica,

mnoge su želje do ciljeva kratke…

 

Nisam ja danas baš posebne sreće,

slaže on misli iz svih perspektiva,

sunce već tone u mirisno cveće,

glad gladnost gradi i sve veća biva…

 

Kada, odjednom, još izdaleka

ugleda sreću što sporo se pruža,

kuća na sprat, baš grdosija neka,

barem dva metra pečenja od puža!

 

Muke puž muči, dok puzeći sporo

hara kroz travke i žbunjeva granje,

izgleda stig'o do kuće tek skoro,

pa mu imeće je preteklo znanje…

 

Došlo je, očito, to novo doba

čak i u džunglu, al' tigar odluči

bez da pužetinu masnu ne proba

neće se vračati rođenoj kući!

 

Da ne razvlačim do tamne noći,

kad mu je hrana stigla kraj nosa,

nevolja neka na guzu mu skoči,

digla od strave se tigru sva kosa!

 

Neman, baš crna, ko neka aždaja

začas promenila lovca u hranu,

čak pesmu natera do njenog kraja,

malo za šalu, a više po planu…

 

Liče na ovu sve priče života,

teško se radost i sreća očuva

kada zadesi se takva sramota,

da vreme padne u čeljusti buva.