Dok me pesma služi…

Uvek svojim putem krećem, uvek njime mrdam,

ne želim k'o govno neko, nikada ne vrdam,

postig'o sam sve što moglo putem se je steći,

pa sad mogu laka srca na počinak leći…

 

Al' pre toga još ću malo da kudim, da psujem,

sve šta život kalja, šta ne mogu da poštujem,

dosta mi je govna, brate, dosta preko glave,

svih lažljivih bića koja samo tugu prave…

 

Nije čovek na tom svetu da ga gamad mlati,

da mu gorća, uništava, da mu život skrati,

neka njima pljosnato je sve, pa i planeta,

čoveka je, među njima, govnima, baš šteta…

 

Nadaju se nekog svoga večitoga neba,

ali nebo zvezde rađa, pa mu smrad ne treba,

u rukama njihovima baš sve vrednost gubi,

glupost neka proždrljiva, samo dupe-zubi…

 

Jes', još malo, neću da mi uzalud se duži,

al' i neću stati, barem dok me pesma služi,

laž je brza, ona odma' svojom verom pljuje,

dok istina vekovima traži da se čuje…

 

Nisam blentav pa da život uzalud proživim,

u »čoveka« ništa lepog, pa da mu se divim,

majmun tek, na dve što stoji, i svesvuda kreće

da nikada glad ne smiri, dok tamani cveće…

 

Dok me pesma služi, nek' me služi kako treba,

od nje više imam no od vazduha i hleba,

nek' je mila do Lepote, neka joj je blaga,

dok sve ono šta ne velja tera nek' do vraga!