Dali su mi u kolevku…

Dali su mi u kolevku neke stvari bose,

da u život samnom idu, da me svuda nose,

dali su mi srce, dušu, za istinu oči,

dali su mi slova koja pesmom žele poći…

 

Bose, jadne, ja ih čuvam da bi bile jake,

da što manje kamenja im spotiče korake,

sve što dam im one meni višestruko vrate,

samnom se vesele al' večinom samnom pate…

 

Srce mi je ludo, mada drugog hteo ne bi,

nema neke vajde tamo gde svak želi sebi,

cepaju ga, drobe, tuku, ali se ne daje,

za svakoga koji vredi beskonačno traje…

 

Duša, kao potok neki, svojim putem teče,

oni bi je u korito, ali tako neće,

pa se muči neprestano, ničim se ne kalja,

nije srećno tako biti gde čisto ne valja…

 

Oči kao oči, vide više nego treba,

al od toga teži put je, na njem manje hleba,

nebi da se lažju truju, a laži posvuda,

pa zbog njih ja čitav život kao neka luda…

 

Za sve, tako barem kažu, ima nekog leka,

al šta vredi, svaki korak novim bolom čeka,

da mi pesme moje nema, ne bi bio više,

ja je hranim, ona meni suze tuge briše…

 

Dali su mi u kolevku neke stvari bose,

da me čine, u praznini tami da prkose,

jeste, s njima samo više mogu žalost liti,

al bez njih ni za trenutak ne bi hteo biti…