Ne može svako pesnik da bude…

Ne može svako pesnik da bude,

pesma je za nebo, pesma je za ljude,

ne može svako dubine da piše,

neg' samo onaj koji pesmu diše…

 

Ne može svako o cvetu sa grane,

o suncu, o jutru što u ptice svane,

ne može svako slovom u cveće,

neg' samo onaj koji pupoljkom kreće…

 

Znam ih s brda, znam ih s dola

što nisu pesnik ni do pola,

ne može prazno ničim da se kiti,

ne može hladno toplim biti…

 

I živim u vreme, nezgodno vreme,

u kojem su glavne gluposti teme,

o željama, ždranju, i o imeću,

a meni nikad za prosečnu »sreću«…

 

Ne može svako pesnik da bude,

mada se štampa ludo za lude.

Meni nebo na dohvat ruke,

a na zemlji – grdne li muke…

 

Pa druge nemam, u pesmu bežim,

da snagu rađam, da je svežim,

i jeste, glup sam, kako ne bi bio,

al' šta ću, s pesmom ja sam se rodio!