Otvoriću flašu…

Tako se je, pač, zastavilo, in tako se je, pač, zapisalo. Melodije pa ne pridodajam, čeprav obstaja. 

 

Nikada mi govno neko nije mirisalo,

pa zbog toga nije mi za govna neka stalo,

nek ih nosi gde god želi, al dalje od mene,

neću brate u govnima da mi život svene…

 

Mogu navek ruke prati, čiste biti neće,

mogu i na glave stati al – smeće je tek smeće,

dosta su mi uništila život govna neka,

ne podnosim više smrada, čak ni iz daleka…

 

Otvoriću flašu, dušu da zalijem,

neka se utopi, nek se i napijem,

neka staklo leti, leti na sve strane,

pa i bol da malo, barem malo stane

boleti…

Neka svet se ljulja, neka se spotiče,

nije mi bre stalo, baš se me ne tiče,

neka staklo leti, neka jutro budi,

neka se ugasi sve šta bolno žudi

voleti…

 

Mogu navek ruke prati, čiste biti neće,

uzela mi govna život, pa u prazno kreće,

nikad više duše svoje, neću više dati,

da mi neko prazno, hladno govnima uzvrati…