Tako se barem pitam…

Pitam se, bome sve više,

gde je slovo u kom piše

da je treba uvek poći

i nejakome pomoći?!

Pošto nejak, često vala,

neki čudan zbori hvala,

pa kad izađe iz muke

može pustit te – bez ruke!

 

Gde je ona prava međa,

što ne tera nož u leđa,

da te pomoć tvoja bije

kad je neko vredan nije?!

Gde, bre, gde je slovo, kaži,

koje sačuva od laži,

i ne natera čoveka

da postane – luda neka?!

 

Neće selo iz seljaka,

neće govno iz govana,

sudbina mu valjda taka,

sve do poslednjeg mu dana!

Možeš čistit, možeš prati,

glačati do samog sjaja,

govno govno će ostati,

od početka pa do kraja!

 

Gde je slovo u kom piše

da i pomoć je bez lica,

jer sme svakom koji diše,

čak ako je propalica?!

Ne bacaš bre biser blatu,

da ga ždere, da ga kalja,

lepo s ružnim je u ratu,

tamo gde nek moral valja!

 

Čemu, brate, od čoveka

koji srce dati čeka,

da pomaže, i da voli,

praviti – gomilu boli?!

Zato što je pomoć hteo?!

I što znati nije smeo

to da zmija hladna neka

otrovom ga svojim čeka?!

 

Sirotinja je dobrota,

jer se svuda, svuda mota,

jer bez pomoći joj nije,

a ne znade još – za zmije!

Zašto svakom baš pomoći,

zašto ganjat tamu noći. 

zašto, bre, do muka stići,

kada možeš - ruke dići?!

 

Kad je nezahvalno, neka,

nek na sebi isto čeka!