Kuća cveća

Svaka stvar koja postoji

zalud neke svoje dane broji,

više broji manje osta,

a na kraju joj života dosta…

 

Možeš gde god želiš stati,

ali kad tad stići ćeš prestati,

ne bi ti ni svrhe bilo

ako drukčije bi sve se zbilo…

 

Možda neko se i seti,

u mislima ka tebi poleti,

da za malko s tobom biva,

da je tvoja zvezda ćasak živa…

 

Nisam proveo u cveću,

znam, u cveću nit umreti neću,

al zbog toga i ne marim,

i bez cveća svakog trena starim…

 

Ima kuća, negde tamo,

neka samo moja kuća cveća,

u njoj duša može samo

da se bolno svog života seća…

Ima kuća, baš daleko,

neka samo moja kuća cveća,

o njoj ništa ne bi rek'o,

varljiva mi s njom ispade sreća…

 

Možeš bilo kakav biti,

lepšati il gadosti činiti,

čak da si od samog smrada,

ima neko koji taj smrad svlada…

 

Ako čuvaš, ako maziš,

ili ako preko svega gaziš,

nestaće u oku sjaja,

i ti stići ćeš do svoga kraja…

 

Meni čisto bome prođe,

zato čisto treba i da dođe,

nek ih malo za mnom žali,

kad je svuda, nešto vredno fali…

 

Na kraju, i nisam hteo

da baš svako u mene bi smeo,

bisere sam neke znao

i u dušu svoju sjajne dao…

 

Ima kuća, negde tamo,

neka samo moja kuća cveća,

u njoj duša može samo

da se bolno svog života seća…

Ima kuća, baš daleko,

neka samo moja kuća cveća,

o njoj ništa ne bi rek'o,

varljiva mi s njom ispade sreća…

 

Šta da kažem da ne lažem

kad ovako neke misli slažem,

tama neka - put života,

tu i tamo desi se lepota…

 

Nema koraka da žalim,

nisam putem išao da kvarim,

svakom mogu baš u oči,

pa ću valjda smeti mirno poći…

 

Tamo gde ću ničeg nema,

samo tama, prazna, i golema,

nema osmehu ni sjene,

pa da neko gaziti ga krene…

 

Još do kraja sve ću dati,

ništa neću sobom uzimati,

možda neko će da krene

u mislima ćasak bar do mene…

 

Ima kuća, negde tamo,

neka samo moja kuća cveća,

u njoj duša može samo

da se bolno svog života seća…

Ima kuća, baš daleko,

neka samo moja kuća cveća,

o njoj ništa ne bi rek'o,

varljiva mi s njom ispade sreća…